Svaka kuća na Hogvortsu karakteristična je po osobinama koje krase učenike (i njihove nekadašnje osnivače) pa su zbog toga i raspoređeni u neku od njih. Za Sliterin se vežu ambicija, lukavstvo, snalažljivost, ali i povezanost sa mračnim čarobnjacima. Zbog toga kuća Sliterin ima mračnu i misterizonu auru. Sam osnivač, Salazar Sliterin imao je drugačije želje i ambicije od ostalih osnivača. Smatrao je da Hogvorts mogu pohađati samo “čistokrvni“ – oni koji potiču iz čarobnjačkih porodica. Polukrvni ili čarobnjaci iz normalskih porodica ne mogu biti deo Hogvortsa jer ga naprosto – ne zaslužuju.
Ovakav stav ljutio je ostale osnivače, koji su smatrali da je potpuno irelevantno poreklo čarobnjaka ili veštice i da Hogvorts mora biti dostupan svima koji pokazuju magijsku moć. Salazar Sliterin je krišom napravio Dvoranu tajni, unutra sakrio baziliska koji će ubijati čarobnjake i veštice koji nisu čistokrvni, a zatim napustio školu ostavljajući baziliska da završi ono što je on počeo i to onog trenutka kada se pojavi njegov naslednik.
Mnogi učenici iz Sliterina su imali tendenciju da se okupljaju oko potencijalnih vođa, što je dovodilo do nastanka grupe Smrtožderi, koji su bili sluge ozloglašenom Lordu Voldemoru – Sliterinovom nasledniku, koji je opsednut besmrtnošću. Većina Smrtoždera je potekla iz Sliterina – Belatriks Lestrejndž, Lucijus Melfoj, Severus Snejp, Regulus Blek… Shodno tome, Sliterin je uvek bio na lošem glasu i na određen način, učenici koji su bili raspoređeni u tu kuću su odmah targetirani kao zli i potencijalni Smrtožderi. Ipak, da li možemo reći da su svi Sliterinci loši i nužno postaju mračni čarobnjaci?
Uzmimo primer Draka Melfoja. Kao čistokrvni čarobnjak, raspoređen je u Sliterin i pre nego što se Šešir za razvrstavanje spustio na njegovu glavu. Njegovi roditelji, Lucijus i Narcisa bili su verne i odane sluge Lorda Voldemora tokom trajanja Prvog čarobnjačkog rata, pa se i od Draka očekivalo da nastavi njihovim putem i pridruži se svojim roditeljima nakon školovanja. Kako se taj rat završio Voldemorovim padom i nastankom jednog novog imena u čarobnjačkom svetu – Hari Poter, nije nas iznenadila Drakova mržnja prema Hariju. Budući da deca uvek upijaju priču svojih roditelja (da li je ona dobra ili loša, vreme će pokazati), Drako je prvo pokušao da bude prijatelj sa Harijem, a onda postao jedan od njegovih najvećih neprijatelja. Zbog čega? Sliterinci su pomalo proračunati, posmatraju prijateljstva kroz prizmu sopstvene koristi – a da li je to opšte pravilo?
Nikome nije palo na pamet da je Drako pokušao da bude prijatelj sa Harijem jer je to želeo, slušao je priče o njemu i bilo mu je drago što je neko takav porazio Voldemora koji je bio čisto zlo. Od samog početka, svi smo posmatrali Draka kao negativca koji želi Harija za prijatelja jer je slavan i naravno, možda će nekada preuzeti zasluge za prijateljstvo sa njim ukoliko se Lord Voldemor bude vratio. Sa druge strane, Hari je istog trenutka targetirao Draka kao zlog čarobnjaka čija je porodica vekovima unazad u Sliterinu i gde su se svi, bez izuzetka bavili mračnim veštinama. To je bilo dovoljno za rađanje mržnje između njih dvojice a da nijednog trenutka niko nije pomislio da je između njih moglo postojati pravo i iskreno prijateljstvo. Nakon što je Drako izabran da bude taj koji će ubiti Dambldora, shvatili smo da je on mnogo drugačiji od svojih roditelja, da nije želeo da bude na lošem glasu kao oni i da je tek tada otkrio da je sve vreme bio na pogrešnoj strani.
Jedan od najpoznatijih Smrtoždera takođe je i Severus Snejp, profesor napitaka i glavešina kuće Sliterin. Bio je veran Voldemoru sve do trenutka kada je Voldemor ubio Lili Poter, njegovu drugaricu iz detinjstva i jedinu ljubav. Od tog trenutka postaje veran Albusu Dambldoru, istovremeno se ponašajući kao da željno iščekuje Voldemorov povratak i tako igra ulogu dvostrukog agenta. Zapravo, želeo je da Hari bude zaštićen, jer je znao da će se Voldemor vratiti po njega. Može se reći da je Snejp jedan od tragičnijih likova, koji je zbog okretanja mračnim veštinama izgubio svoju ljubav i čitav svoj život posvetio svrgavanju Voldemora i pomaganju Dambldoru.
Postoje Sliterinci koji itekako ne zaboravljaju da je ljubav jedan od pokretača i da lojalnost zlu ne može doneti ništa dobro. Ovde se moramo osvrnuti na činjenicu da je Snejp u školi često bio zlostavljan od strane Grifindoraca: Džejmsa Potera, Sirijusa Bleka, Remusa Lupina i Pitera Petigrua. Iako su Grifindorci hrabri, lojalni, ponosni, srčani – istovremeno su često kukavički napadali Severusa Snejpa koga su često nazivali Slinavus. Od Grifindorca se, ako se vodimo strogim pravilima koja istovremeno važe i za Sliterince, nikada ne bi očekivalo da budu zlostavljači već da svojom hrabrošću štite slabije od sebe. Vođeni pričom da su Sliternici sinonim za mračne veštine, Džejms, Sirijus, Remus i Piter su to shvatili kao pravo da maltretiraju Snejpa koji je često bio prljav i pocepan, masne kose i bledog lica. Reklo bi se da ne moraju si Grifindorci biti hrabri i ponosni kao što ni svi Sliternici ne moraju biti loši.
Ipak, Snejp nikada nije zaboravio to zlostavljanje, pa je svoju mržnju prema Džejmsu često (neopravdano) ispoljavao na Hariju koji je fizički ličio na svog oca. Nakon što je Hari na časovima oklumencije video Snejpovo sećanje na to zlostavljanje, bio je razočaran u svog oca a mišljenje o Snejpu se promenilo. Možda bi se Džejms Poter nekada pokajao zbog takvog ponašanja, ali nažalost, Sirijus Blek nikada nije, pa je često i kao odrastao, dok su obojica bili članovi Reda Feniksa, nazivao Snejpa Slinavus. Mora se priznati da je Snejp pokazao mnogo više ponosa i hrabrosti od Grifindoraca od kojih se to, s obzirom na odluku Šešira za razvrstavanje, moglo očekivati.
Vredan pomena kao hrabri Siterinac, vesele naravi i nikada okrenut mračnim veštinama, jeste profesor Horacije Pužorog, profesor napitaka. U Voldemorovo vreme bio je glavešina kuće Sliterin, često je organizovao proslave na koje je pozivao učenike kojima je bio fasciniran, pametne i posebne, bez obzira da li su čistokrvni, polukrvni ili normalskog porekla. Voleo je da se druži sa studentima, da uživa u dobrom jelu i piću i uopšte nije odgovarao glasinama koje su se vezivale za Sliterince. Horacije Pužorog je uvek krivio sebe jer je Tomu Ridlu odao tajnu o horkruksima, rekavši mu da horkruksi nastaju ubistvima.
Iako je Dambldor pokušavao da ga ubedi da je Tom Ridl već znao sve o tome i da je samo došao po svojevrsnu potvrdu kod svog omiljenog profesora, Horacije Pužorog se nikada nije pomirio sa tim. Nikada se nije okrenuo mračnim veštinama, nikada se nije pridružio Smrtožderima, iako je često bio tražen pa se zbog toga skrivao gde god je mogao – ali je opet u toku Bitke za Hogvorts bio opomenut da ne planira nikakvu pobunu. Profesorka Mek Gonagal je, nakon što je upozorila starešine svih kuća da moraju braniti Hogvorts “opomenula“ Horacija Pužoroga da ni slučajno ne pokuša da pređe na Voldemorovu stranu. Može se reći da stavovi o zloj naravi Sliterinaca, koja po automatizmu postaje sastavni deo njihove ličnosti onog trenutka kada tu budu raspoređeni, nisu vezani samo za učenike, već i za profesore.
Složićemo se da Minerva Mek Gonagal nikada nije izgledala kao žena koja dozvoljava da glasine utiču na njeno mišljenje o nekome, ali se čini da je to samo vešto prikrivala (a verovatno i većina drugih profesora). Horacije Pužorog zaista nije zaslužo ovakav tretman, ali s obzirom na pripadnost kući Sliterin, neophodno je bilo opomenuti ga! Ukoliko zanemarimo ironiju u ovoj rečenici, Horacije Pužorog je pravi primer kako ambicioznost i lukavstvo ne moraju nužno značiti da će biti iskorišćeni na bavljenje mračnim veštinama i da ovakve osobine kuće Sliterin imaju mnoštvo dobrih strana.
Vredan pomena je i Regulus Blek, mlađi brat Sirijusa Bleka, koji je, sledeći porodičnu tradiciju Blekovih, bio raspoređen u Slliterin. Bio je Smrtožder, što se od njega i očekivalo, mada niko nije očekivao da će probati da uništi svog gospodara. Naime, nakon što je saznao za Voldemorovo deljenje duše na sedam horkruksa, žrtvovao je svoj život da bi zamenio pravi Sliterinov medaljon u pećini lažnim. Glavni okidač za ovo Regulusovo okretanje protiv Voldemora bio je način na koji je Voldemor tretirao Kričera u pećini nakon što ga je Regulus “pozajmio“ Voldemoru. Budući da je Voldemor tražio od Kričera da popije vodu iz posude u kojoj se nalazio medaljon-horkruks, kako bi proverio da li je dovoljno dobro zaštićen, ostavio je Kričera na milost i nemilost inferijusima. Kričer se ipak vratio u kuću Blekovih i sve ispričao Regulusu. Ljut zbog načina na koji je tretiran njegov kućni vilenjak, Regulus je odlučio da zameni pravi medaljon lažnim i tako uništi bar jedan deo Voldemorove duše. Za razliku od svoje rođake Belatriks, koja je kućne vilenjake tretirala kao nižu rasu, Regulus je poštovao Kričera, što je još jedna osobina koja nije karakteristična za Sliterince.
Sa druge strane, Dolores Ambridž je takođe jedan od poznatih Sliterinaca, a u tom slučaju sve ono što ste prethodno pročitali pada u vodu – SLITERINCI SU ITEKAKO ZLI I ZA NJIH NEMA OPRAVDANJA!
Procenjivanje nečije ličnosti na osnovu grupe kojoj pripada može biti veoma važno. Ali i u čarobnjačkom i u normalskom svetu postoje izuzeci od pravila, a toga se uvek moramo setiti kada odlučimo da kažemo da je neko zao jer pripada nečemu što je u većini slučajeva vođeno zlom. Zamislite koliko se možete iznenaditi ako pružite šansu nekome, bez obzira na to što su svi pre njega svoju ambicioznost pretvarali u opsesiju. Nisu svi Sliterinci loši niti zli, a kako to otkriti osim na kraju avanture – ostaće jedna od večitih misterija.
