Hermionu Grejndžer nije bilo sramota da bude najpametnija veštica svoje generacije. Nikad nije sakrivala svoju ljubav ka učenju niti pokušavala sebe da ponizi. Odrastajući, njen lik nas je naučio da ne treba kriti ono što zaista jesi.
Kao dete bio sam malo… Dobro, veliki štreber. Ne kažem da je moj nivo intelekta blizu Hermioninog ili da sam bio najpametnija osoba u odeljenju, ali voleo sam da učim i probam različite stvari baš kao i Hermiona. Uvek sam radio domaći, dizao ruku na časovima, priključio se debatnom timu, došao do nacionalnog finala u dečijem literarnom kvizu i čak osvojio nagradu za najviše uloženog truda na svim mojim časovima. Vrlo identično Hermioninom prikupljanju poena za Grifindor.
Odmah da kažem, nije me bilo sramota – obožavao sam da probam nove stvari i širim svoje vidike. Ipak, kako sam odrastao, počeo sam da shvatam da nije kul biti toliko entuzijastičan. Društvena situacija u školi je bila, blagorečeno, teška, i kao i Hermioni, nije mi bilo lako da stičem nove prijatelje. Dok sam čitao knjige o Hari Poteru, uvek sam mogao da se poistovetim sa načinom na koji je Hermiona uspevala da iritira svoje vršnjake, čak i one koji su joj bili najbliži. Povrh svega, Ron je bio taj koji ju je nazvao „noćnom morom“ bez prijatelja u Kamenu mudrosti. Iskreno, prilično sam siguran da se slično govorilo i o meni.
Nisu me samo prijatelji smatrali iritantnim, već i neki od mojih profesora. Čak je jedan na roditeljskom sastanku predložio da bi bila dobra ideja da manje dižem ruku. To je bio poražavajući udarac na moje samopouzdanje. Ne samo da sam mojim vršnjacima bio preko glave, već i mojim profesorima. Prilikom svakog čitanja, deo gde Snejp naziva Hermionu „nepodnošljivom sveznalicom“ duboko me pogodi. Odmah se vratim u taj ponižavajući period kada sam osećao da sebe trebam da ponizim i sakrijem veliki deo svoje ličnosti.
Bilo kako bilo, uprkos tome što sam mogao da se povežem sa težim delovima Hermioninog života dok sam bio u školi, uvek sam mogao da se utešim pričama i njenim likom. Bilo je dobro što sam pronašao lika koji je imao slične poteškoće kao ja, ali još bolje je bilo to što sam iz njega mogao da izvučem snagu i inspiraciju. Divio sam se načinu na koji se nosila sa tim situacijama – posebno njenoj nepokolebljivosti.
Hermiona je nastavila da uči koliko god je mogla i imala je poverenja u svoje sposobnosti. Nikad nije dozvoljavala ljudima koji su je zvali sveznalicom ili nepodnošljivom da je zaustave. Od trenutka kada je upala u Harijev i Ronov vagon bila je bespogovorno svoja. U stvari, da je dozvolila zajedljivosti drugih da dopre do nje, čarobnjački svet bi bio veoma drugačije mesto.
Bilo je toliko trenutaka kada je Hermiona bila heroj priče i došla u spas. U njenoj prvoj godini na Hogvortsu, ona je bila ta koja je rešila misteriju Nikolasa Flamela. U drugoj, rešila je zagonetku Baziliska – mnogo pre Harija i Rona. U trećoj, dozvoljeno joj je da koristi izuzetno kompleksnu čaroliju putovanja kroz vreme kako bi mogla da pređe još gradiva. Hermiona je bila ta koja je stvarno pomogla Hariju da se pripremi za Tročarobnjački turnir. Formacija Dambldorove vojske je bila njena ideja. I od zlatne trojke, ona je bila najbolje pripremljena za lov na Horkrukse. Ono što je čini još izuzetnijom je to što je ovo samo šačica primera fantastičnih stvari koje je uradila – jedva da je zagrebana površina. Da je Hermiona dozvolila kritikama da dopru do nje i protraćila svoje talente, dokle bi došli Hari i Ron?
To ne znači da je Hermiona uvek sve rešavala lagano – i dalje je pokazivala ranjivost što je samo olakšavalo poistovećivanje sa njom. Ponekad bi antipatija sa kojom se suočavala ipak doprla do nje. Najpoznatiji je incident kada se sakrila u ženskom toaletu u Kamenu mudrosti. Kao dete koje je često opisivano kao „osetljivo“, ta njena humana strana mi je donosila utehu. Naučila me je da je važno kako se čovek nosi sa neprijatnostima. Nema srama u priznavanju da te je nešto povredilo, ali ništa dobro ne proizilazi iz dopuštanja nekome da negativno utiče na tebe predugo.
Taj stav je nešto što pokušavam da iskopiram i kao odrasla osoba. Nisam više dete koje oseća potrebu da oblikuje svoju ličnost onako kako drugima odgovara. U potpunosti prihvatam svoju štrebersku stranu i nije me briga ako ljudi ne cene taj deo mene. Još uvek uživam u učenju i neću da se pretvaram da sam manje inteligentan da bi udovoljio tuđem egu. Srećom, primetio sam da kako sam odrastao i ostavio školska ograničenja iza sebe, ljudi zapravo vole taj deo mene – što nisam smatrao mogućim kao tinejdžer.
Takođe sam siguran da nisam jedini koji je naučio ovo od Hermione. Biće još drugih štrebera kojima će biti teško da nađu svoje mesto i uklope se. Ipak, Hermiona će i dalje biti tu da pokaže da ne treba biti sramota prihvatiti ko si stvarno. Iz tog razloga, najpametnija veštica svoje generacije nastavlja da bude moj heroj i dan-danas.
