Imamo dosta osećanja prema ovom čoveku, zar ne? Čak i nakon što je franšiza završena, debata oko vrlina i mana majstora napitaka i dalje traje. Po njegovoj zasluzi, on je jedini lik koji je uspeo da izazove spektar emocija kod čitalaca (Albus Dambldor je na drugom mestu).
Ali priča Severusa Snejpa ne pripada žrtvama. Uz njegovo ime najčešće možemo staviti reč ’’oproštaj’’, odnosno – nedostatak istog.
Severus Snejp nikada nije bio lakoveran idiot – zapravo je potpuno obrnuto. Pošto je Lili Evans bila njegova najbolja drugarica, njemu definitivno nije falilo pozitivnog uticaja u njegovim mlađim godinama. Ali čak je i mladi Severus imao zajedljivost u sebi ( zahvaljujući svojim roditeljima!). Ova tama bi zagnojila samo u društvu upitnih likova zajedno zaključanim u tamnicama. Iako je ponašanje Bandita (Sirijusa Bleka, Remusa Lupina, Džejmsa Potera i Pitera Petigrua) bilo jako loše i u potpunosti izjednačeno sa zlostavljanjem, svi se možemo složiti da je Snejp u nekim situacijama, mnogo godina kasnije, mogao bolje da postupi.
Njegova žeđ za osvetom ga je toliko obuzela da je zaboravio kao da oseti empatiju. Empatija pomaže ljudima da vide svet iz tuđe perspektive i to je prva stvar ka putu opraštanja – koncept totalno stran Snejpu. Njegova mržnja prema Džejmsu je toliko velika da se posle reflektuje na Džejmsovog sina. Naravno, nikada nije uzeo u obzir Harijevu tragičnu priču jer takvo funkcionisanje prosto nije postojalo za njega.
Kada Snejp postaje zamena Lupinu, i dalje je prepun mržnje prema čoveku, pa daje pismeni zadatak odeljenju na temu vukodlaka, dobro znajući da će njegov kolega Lupin morati da pročita sve te odvratne eseje. Kasnije, u izlivima besa prema Remusu, Snejp ne samo da je sabotirao njegovu karijeru, već i njegovo postojanje u čarobnjačkom svetu koje je ionako sumnjičavo premavukodlacima. Dok je adolescent Severus imao probleme, odrasli Severus je samo zao.
Pored svega, Severus nikada nije mogao da oprosti sebi.
Severus je oduvek bio svestan koju ulogu je odigrao u tragičnom završetku Lilinog života. Njegova ogromna tuga zbog gubitka jedine osobe do koje mu je bilo stalo u životu jeste razlog zašto je postao tako gorak. Njegove emocionalne sposobnosti su toliko paralizovane krivicom da prosto ne zna šta drugo da radi. Kao rezultat toga, ispoljava svoj bes na sve i svašta što mu je u blizini. Lišava se mogućnosti prestanka tugovanja jer smatra da nije zaslužio da nastavi dalje. To je njegov način kažnjavanja sebe za zločine koje je počinio koje su ga lišile bilo kog emocionalnog napretka ili napretka ličnosti koji je mogao da ima. Dambldorova filozofija izvora patetičnog bića nije baš od pomoći.
Hajde da zamislimo svet gde Snejp preraste svoju tugu. I dalje bi tugovao zbog Lili, ali njegova ljubav prema njoj bi ga naterala da praktikuje njene vrline na svoj način. Za početak, ne bi bio toliki zloća. Svi znamo da je morao da glumi da je lojalni, mali Smrtožder, pa nije mogao baš da bude ’živi, smej se, voli’, ali njegovo zlostavljanje Nevila i Hermione na času Napitaka izgleda više kao nešto rađeno iz zadovoljstva. Možda bi se suprotstavio Dambldoru i njegovim upitnim metodama. I ko zna, možda bi našao nekog njemu dragog.
Ima nešto što možemo naučiti od Snejpa – da ne pratimo njegove postupke. Naravno, tragična prošlost je savršena stvar za uvod u njegov karakter, ali ne daje uživajuće životno iskustvo. Severus je možda imao težak život, ali on je namerno izabrao da bude gorak i zloban, pre nego da odraste i nastavi dalje. Što duže budemo ljuti na nekoga, to više ta crta ulazi u sastav našeg identiteta, i pre nego što kažete keks, vi ste tridesetogodišnji džangrizavi čovek koji zlostavlja decu radi zabave.
Bez obzira gde ste počeli, dobijate priliku da budete bolji u svakom novom trenutku. Izbor je vaš ako želite da ostanete u svojoj ljutnji ili oprostite, oslobodite se ljutnje, i nastavite dalje kako bi mogli da dobijete bolju životnu priču.
Šta god da radite, molimo vas, nemojte nikada biti kao Snejp!
