Kada sam bila mlađa, ideja da budem razvrstana u određenu kuću mi je bila izuzetno privlačna. Želela sam da budem u Grifindoru, baš kao Hari, i da odrastem sa sjajnom grupom ljudi baš kao što su to učenici iz kuće Grifindor. Još uvek volim kuće; kad-kad tajno razvrstavam moje prijatelje u iste. Ali sam shvatila da nije tako lako da ljude „obeležiš“ samo kao Revenklo ili Haflpaf – ljudi su dosta složeniji od toga. Ljudi nisu samo hrabri ili pametni ili dobri; oni su dosta stvari pomešanih zajedno, i dok počinješ da uviđaš nove stvari kod njih i da ih bolje upoznajes, mišljenje o njima ti se menja.
Koncept razvrstavanja u jednu kuću kada ti je tek jedanaest godina je… Pomalo diskutabilan. Nije samo problem činjenica da si nateran da sedneš pred gomilom nepoznatih ljudi, većinom starijih od tebe, i to da imaš veliki pričajući šešir koji ti sedi na glavi i čita ti svaku misao tokom tvog prvog dana u novoj školi. To ne zvuči toliko strašno u knjizi, ali verujem da to za nekoga može biti pomalo zastrašujuće. Ipak, u svemu ovome jedan od većih problema je to što neko drugi bira umesto tebe ljude sa kojima ćeš živeti narednih sedam godina dok sa svih strana postoji pritisak toga da ispuniš očekivanja svoje kuće.
DA, Hari je imao šansu da izabere između dve kuće. Znamo da Šešir uzima u obzir i tvoje mišljenje, ali većina ne dobija šansu da bira – vrlo verovatno zato što nisu svesni te opcije. Čak i kada dobiju mogućnost da biraju, ograničena je. Hari je uskraćen za opciju da bude u Revenklu ili Haflpafu da je to želeo; za njega je bilo Grifindor ili Sliterin. Svaka kuća je specijalizovana za određene kvalitete; nisu svi pogodni za bilo koju kuću jer verovatno ne bi mogli da prate svoje „cimere“, ne bi se uklopili, i cela zamisao sistema kuća na Hogvortsu bi bila izgubljena. Ali stvar je u tome da ljudi nisu ni blizu tome da imaju potpuno razvijenu ličnost sa jedanaest godina. Kako stariš, učiš; polako se menjaš iz godine u godinu zahvaljujući iskustvu, i oblikuješ se u svoju verziju sebe. Možes da počneš kao jedanaestogodišnjak kojeg jedino zanima neki tamo sport Normalaca i da izrasteš u petneastogodišnjaka opsednutog svojim ocenama. Problem sa sistemom razvrstavanja na Hogvortsu je to što na neki način „obeležava“ ljude u preranoj dobi njihovog života bez uzimanja u obzir promena kroz koje će oni proći u budućnosti. Ta preuranjenost da se studenti razvrstaju po kućama je mana sistema razvrstavanja na Hogvortsu.
Kuće u koje su studenti raspoređeni im ne dozvoljavaju da budu ono što jesu. Ako si razvrstan u Revenklo očekuje se od tebe da budeš pametan i imaš dobre ocene. U čemu je poenta biti u Revenklu ako ti smatras da ocene nemaju poentu? Ako ne vidiš značaj u ocenama kao što su „Očajno“ ili „Iznad Očekivanja“? Pogledajte Nevila. Bio je nesiguran u sebe zato što Grifindorce odlikuje hrabrost, a on se tako nije osećao. Sa razvrstavanjem, Šešir govori studentima ko bi trebalo da budu. Stavlja im na breme očekivanja određene kuće koju oni sami verovatno ne bi izabrali, što ih limitira i možda sprečava da budu osobe kakvi bi oni hteli da budu. Stereotipi koji važe za određenu kuću se na neki način uče od samog ulaska na Hogvorts, a neki te stereotipe nauče i mnogo pre, ukoliko potiču iz čarobnjačkih porodica. Setimo se samo kada je Ron prvog dana na Hogvortsu rekao Hariju da su svi loši čarobnjaci bili u Sliterinu. Stereotipi zailaze i toliko duboko da odlučuju može li se nekome verovati ili ne. U Bici za Hogvorts Sliterinci nisu ni bili pitani da li žele da ostanu i da se bore protiv smrtoždera. Odmah su bili obeleženi kao neprijatelji i poslati napolje. Istina je da je dosta njihovih porodica bilo povezano sa Smrtožderima, ali to ne znači da nisu mogli da izaberu da ostanu i da se bore da im je data šansa.
Kuće imaju prednost u vidu boljeg uklapanja u grupu, budući da se studenti osećaju prijatnije u školi sa obzirom na to da ljudi iz iste kuće bi trebalo da dele slične karakteristike. Međutim, to kreira rivalstvo i distancu među mladim ljudima. I nije samo da se očekivanja i stereotipi nametnuti studentima; takođe su i prisiljeni da odrastaju među grupom ljudi koji su isto tako počeli sa istim očekivanjima od njihovih vršnjaka. Biti konstantno okružen tim ljudima koji su im toliko slični smanjuje verovatnoću da će studenti početi da sumnjaju u sebe i odrastu drugačiji. Snejp je odrastao uz grupu čistokrvne elite koja je verovala da je superiornija od bilo kog drugog stvorenja na zemlji. Tek je posumnjao u svoj način razmišljanja kad je bilo prekasno i jedino zbog svoje ljubavi prema Lili. Kako bi i moglo biti drugačije kada ljudi sa kojima je najviše vremena provodio su isto tako razmišljali? Kuća kojoj studenti pripadaju ima dubok efekat na njihovu ličnost i na to šta će postati.
Smatram da je Dambldor bio u pravu kada je rekao da se studenti razvrstavaju prerano. Možda bi sve bolje funkcionisalo kada bi se učenicima dalo više vremena da razviju ličnost pre nego što pripadnu nekoj od kuća. Možda bi Snejp napravio manje grešaka i ne bi Voldemoru rekao Trilejnino proročanstvo. Da je ljudima dato više vremena možda bi upoznali sebe bolje pre nego što im neko drugi dođe i kaže ko bi trebalo da budu. Ljude je tesko da predvidiš i definišeš. Šešir za razvrstavanje može da vidi svaki ćošak tvog uma, ali to ne znači da može da shvati ko si i ko ćeš biti; to je nešto što moraš uraditi sam.
