Ministarstvo magije je zvanično osnovano 1707. godine, na čelu sa Ulikom Gampom – prvim čovekom koji je nosio titulu „Ministar magije“. Ministar magije bira se demokratski, mada je u kriznim vremenima ta funkcija ponekad bila jednostavno ponuđena određenoj osobi bez javnog glasanja (Albusu Dambldoru je ponuđena više puta, ali je on svaki put odbio). Ne postoji ograničenje trajanja mandata ministra, ali on ili ona mora da raspiše redovne izbore najkasnije svakih sedam godina. Ministri magije obično se zadržavaju duže na funkciji od svojih normalskih kolega. Generalno, uprkos brojnim zamerkama i gunđanju, magijska zajednica ih podržava na način koji je retko viđen u svetu Normalaca. To je verovatno zbog osećaja među čarobnjacima da bi, ako ne pokažu sposobnost da se sami organizuju, normalci mogli da pokušaju da se umešaju.
Normalski premijer nema nikakvu ulogu u izboru ministra magije; izbor je isključivo stvar magijske zajednice. Sva pitanja koja se tiču magijske zajednice u Britaniji upravljaju se isključivo od strane ministra magije, koji ima punu nadležnost nad Ministarstvom. Hitne posete ministra magije normalskom premijeru najavljuje portret Ulika Gampa (prvog ministra magije), koji se nalazi u kabinetu premijera u Dauning ulici broj 10.
Nijedan normalski premijer nikada nije kročio u Ministarstvo magije, iz razloga koje je najbolje objasnio bivši ministar Dagal Mekfejl (mandat 1858–1865): „Njihove jadne male glavice ne bi to podnele.“
Ministri magije:
Ulik Gamp (1707 – 1718)
Bivši predsednik Vizengamota, imao je težak zadatak da upravlja uznemirenom i uplašenom zajednicom koja se prilagođavala Međunarodnom statutu tajnosti. Njegovo najveće dostignuće bilo je osnivanje Odsek za sprovođenje magijskih zakona.
Damokl Roul (1718 – 1726)
Izabran zahvaljujući političkoj platformi koja je zagovarala oštriji odnos prema Normalcima. Osuđen od strane Međunarodne konfederacije čarobnjaka i na kraju prisiljen da podnese ostavku.
Perzej Parkinson (1726 – 1733)
Pokušao da uvede zakon kojim bi se zabranjivalo venčavanje sa normalcima. Pogrešno procenio javno mnjenje i smenjen na prvim narednim izborima.
Eldrič Digori (1733 – 1747)
Popularan ministar, prvi pokrenuo program za regrutaciju aurora. Umro na dužnosti (zmajeve boginje).
Albert But (1747 – 1752)
Simpatičan, ali nesposoban. Dao ostavku posle lošeg upravljanja pobunom goblina.
Bazil Flak (1752)
Najkraći mandat – samo dva meseca. Dao ostavku kada su se goblini udružili sa vukodlacima.
Hesfaestus Gor (1752 – 1770)
Jedan od prvih aurora. Uspostavio red u brojnim pobunama magijskih bića, ali je njegovo odbijanje da uvede programe rehabilitacije za vukodlake dovelo do većeg broja napada na čarobnjake. Ojačao zatvor Askaban.
Maksimilijan Kroudi (1770 – 1781)
Otac devetoro dece, harizmatičan lider koji je raskrinkao nekoliko ekstremističkih grupa čistokrvnih. Njegova misteriozna smrt u službi bila je inspiracija za mnoge teorije zavere.
Portijus Nečbul (1781 – 1789)
Pozvan tajno od strane Normalskog premijera lorda Norta 1782. da pomogne oko mentalnog zdravlja kralja Džordža III. Informacija je procurila, što je dovelo do premijerove ostavke.
Uktuš Ozbert (1789 – 1798)
Naširoko smatran previše podložnim uticaju bogatih čistokrvnih porodica.
Artemizija Lufkin (1798 – 1811)
Prva ministarka magije. Osnovala Odsek za međunarodnu magijsku saradnju i izborila se za održavanje Svetskog prvenstva u kvidiču u Britaniji.
Grogan Stamp (1811 – 1819)
Veoma popularan ministar i strastveni ljubitelj kvidiča (navijač Tatshilskih tornada). Osnovao Odsek za magijske igre i sportove, te doneo zakone o magijskim bićima i stvorenjima.
Džozefina Flint (1819 – 1827)
Imala izraženu netrpeljivost prema Normalcima i mrzela nove tehnologije kao što je telegraf.
Otalin Gambol (1827 – 1835)
Mnogo naprednija od prethodnice, osnovala komisije za ispitivanje Normalske inteligencije.
Rodolfus Lestrenjž (1835 – 1841)
Reakcionar koji je pokušao da zatvori Odsek za misterije, ali je ignorisan. Dao ostavku zbog „zdravstvenih razloga“ (veruje se da nije mogao da izdrži pritisak funkcije).
Hortenzija Milifut (1841 – 1849)
Uvela više zakona od bilo kog drugog ministra. Iako su neki bili korisni, mnogi su bili suvišni (poput regulisanja šiljatosti šešira), što ju je koštalo funkcije.
Evandželina Orpington (1849 – 1855)
Dobra prijateljica kraljice Viktorije, koja nikad nije saznala da je ona veštica. Veruje se da je nezakonito intervenisala u Krimskom ratu.
Prisila Dipont (1855 – 1858)
Imala je iracionalnu mržnju prema Normalskom premijeru Palmerstonu, do te mere da su mu novčići u džepovima postajali žablje ikre. Bila prisiljena da podnese ostavku.
Dagal Mekfejl (1858 – 1865)
Stabilna ruka u vreme kada je Normalski parlament prolazio kroz velike promene.
Faris „Rupašpric“ Spejvin (1865 – 1903)
Najdugovečniji ministar, poznat i po svojoj opširnosti. Preživeo pokušaj atentata (šutiranje) od strane kentaura koji se uvredio na njegov vic. Napustio funkciju u 147. godini.
Venuzija Krikerli (1903 – 1912)
Bivša aurorka, smatrana sposobnom i prijatnom. Poginula u nesreći sa mandragorom.
Arčer Evremond (1912 – 1923)
Za vreme Prvog normalskog svetskog rata zabranio uplitanje i pomaganje čarobnjaka, što su mnogi ignorisali.
Lorkan MekLerd (1923 – 1925)
Darovit, ali ekscentričan. Komunicirao uglavnom dimnim signalima. Oteran sa funkcije zbog iritacije.
Hektor Folij (1925 – 1939)
Previše nonšalantan prema opasnosti koju je predstavljao Gelert Grindelvald. Zamenjen zbog toga.
Leonard Spenser-Mun (1939 – 1948)
Počeo kao čajdžija, napredovao do ministra. Imao dobar odnos sa Vinstonom Čerčilom.
Vilelmina Taft (1948 – 1959)
Vesela veštica koja je umrla zbog alergije na magijsku čokoladu.
Ignjatije Taft (1959 – 1962)
Njen sin koji je dobio izbore samo zbog popularnosti svoje majke. Hteo da uzgaja dementore – smenjen.
Nobi Lič (1962 – 1968)
Prvi ministar rođen u Normalskoj porodici. Povučen zbog misteriozne bolesti.
Eugenija Dženkins (1968 – 1975)
Nosila se sa nemirima, ali nije bila dorasla usponu Lorda Voldemorta.
Harold Minčum (1975 – 1980)
Pojačao prisustvo dementora u Askabanu, ali nije uspeo da zaustavi Voldemorta.
Milisent Bagnold (1980 – 1990)
Veoma sposobna. Nakon pokušaja ubistva Harija Potera, izjavila:
„Branim naše neotuđivo pravo na slavlje!“ — i bila oslobođena optužbi.
Kornelijus Fadž (1990 – 1996)
Karijerni političar. Odbijao da prizna povratak Voldemorta – smenjen.
Rufus Skrimžer (1996 – 1997)
Bivši auror. Ubio ga je Lord Voldemort.
Pijus Tikenes (1997 – 1998)
Bio je pod Kontrolišućom kletvom tokom celog mandata. Nije bio svestan svojih postupaka.
Kingsli Okovgrom (1998 – 2019)
Nadgledao hapšenja Smrtoždera i pristalica lorda Voldemorta nakon njegove smrti. Prvo privremeni, potom izabrani ministar.
Hermiona Grejndžer (2019 – danas)
Borila se za prava kućnih vilenjaka, vukodlaka i kentaura.
Pre 1707. godine, Čarobnjačko veće bilo je najdugovečnije (iako ne i jedino) telo koje je upravljalo magijskom zajednicom u Britaniji. Međutim, nakon uvođenja Međunarodnog statuta tajnosti 1692. godine, čarobnjačka zajednica je zahtevala znatno strukturisanije, organizovanije i složenije upravljačko telo nego što je dotad imala, kako bi mogla da podrži, reguliše i komunicira sa zajednicom koja se od tada skrivala od Normalskih očiju. U ovom tekstu su navedene isključivo veštice i čarobnjaci koji su zvanično nosili titulu Ministar magije.
