Svako dete čiji su roditelji čarobnjaci je odrasta okruženo magijom, i sposobno je da je razume bolje od dece normalnoskog porekla (barem do odlaska u magijsku školu). Njima je magija svakodnevica, dok se deca normalskih roditelja moraju prilagoditi potpuno novom životu i stvarima o kojima, verovatno, nisu ni sanjala. Pošto su razlike, u početku, toliko velike prva dva teksta ovog serijala članaka pod nazivom Magijsko obrazovanje ćemo posvetiti razlikama sa kojima se susreću čarobnjačka i normalska deca pre odlaska u Hogvorts, odnosno samog ukrcavanja u voz.
Počnimo sa decom čarobnjačkih roditelja.
Što se trudnoće čarobnjačkih majki tiče nemamo mnogo informacija, pa možemo samo nagađati da se ona sama ne razlikuje mnogo, osim preparata, tj. napitaka koje trudnice koriste. Isto se može reći i za sam porođaj. Međutim, onda počinju prave razlike. Prosto roditelji sigurno koriste magiju da se brinu o svojoj bebi još od prvih dana. Pevaju im čarobnjačke pesmice, zabavljaju činima i čarobnim igračkama, ali i leče posebnim napicima.
Kada dete počne da razume i izgovara reči ono se susreće sa magijskom terminologijom još od najranijeg doba. Ono tako raste, verovatno i nesvesno postojanja drugog sveta, odnosno nemagijskog življa, sve dok, na neki način, ne sazna za normalce. To se dešava oko treće ili četvrte godine, ukoliko deca žive makar prosečnim čarobnjačkim životom. Međutim, taj „drugi svet“ ne utiče mnogo na dete – osim u izuzetnim slučajevima kakav su bili Arijana Dambldor i Meropa Ispijena – a ono stvara svoj stav o njemu na osnovu onoga čemu ga roditelji uče, šta čuje u sopstvenoj kući, ili okruženju.
Do spomenutog uzrasta deca najčešće već ispolje magijske sposobnosti, pa bivaju upisana u školu za veštičarenje i čarobnjaštvo u Hogvartsu.
Kada misle da su deca spremna roditelji ih uče osnovnim stvarima, koje normalska deca uče u osnovnoj školi, kao što su osnovne računanja, čitanje, pisanje, ali o stvarima oko njih. Oko osme godine počinju da se interesuju za sport – najčešće kvidič. Oni sa roditeljima, ili prijateljima, posećuju mnoga magijska, ali i nemagijska mesta, u zavisnosti od finansijskih mogućnosti i zainteresovanosti roditelja. Obilaze magijske događaje, slušaju pesme i čitaju novine i knjige, u kojima se ljudi i bića na slikama kreću.
Kada prime svoje prvo pismo sa Hogvortsa čarobnjačka deca nisu toliko iznenađena, kao deca normalskog porekla, ali su svakako uzbuđena, ali malo i uplašena, iako imaju bolju predstavu šta ih tamo očekuje od njihovih vršnjaka koji tek tada uopšte saznaju da imaju magijski gen, i za postojanje jednog drugog sveta, koji je skriven, ali i skroz drugačiji od njihovog – onog kojeg su do tada poznavali, i smatrali jedinim.
Svako čarobnjačko dete voli da ide u Dijagon aleju, jer su makar čuli šta se sve tamo nalazi, a mnoga od njih su je i posećivala i pre nego što bi dobili spisak potrebnih stvari za prvu godinu svojeg magijskog obrazovanja. Ona se tamo dive novim proizvodima, kao što su trkačke metle, slatkiši, knjige, razne čudne sprave, i drugo, ali ne u smislu: „Vau! I to postoji!“, ili barem mnogo ređe od normalske dece, što je potpuno razumljivo i opravdano, već više: „Izašao je novi model! Vidi koliko je bolji od prethodnog!“
Kada dođe taj famozni 1. septembar njihove prve školske godine svakako su uzbuđeni i uplašeni, ali ipak tačno znaju šta trebaju da rade sve dok ne budu sortirani po svojim kućama u novoj školi. Opraštaju se sa roditeljima i kreću u drugu fazu svojeg života.
Da li mislite da smo nešto propustili? Šta Vi mislite o odrastanju i vaspitanju dece čarobnjačkih roditelja? Pišite nam u komentarima!
