Dolores Ambridž bila je okrutni i proračunati negativac u magičnom serijalu Harija Potera. Hajde da se prisetimo trenutaka kada je pokazala koliko zaista zlobna i bezdušna može da bude
Kada je otpustila i ponizila profesorku Treloni
U redu, profesorka Treloni nije bila baš najomiljenija profesorka na Hogvortsu, i da, njene sposobnosti predskazanja bile su upitne. Međutim, kada ju je Ambridžova otpustila i javno ponizila pred celom školom, bilo je to zaista srceparajuće. Ono što je sve učinilo još gorim bilo je to što je Dolores očigledno uživala u Trelonijinoj patnji.
„Niste videli da će se ovo dogoditi?” reče piskav devojački glasić, bezosećajno veselo, a Hari se polako pomeri udesno, vide da užasavajuća vizija profesorke Treloni nije niko drugi do profesorka Ambridž. „Iako ste nesposobni da predskažete čak i sutrašnju vremensku prognozu, sigurno ste čak i vi shvatili da vaši žalosni rezultati za vreme mojih inspekcija, i odsustvo bilo kakvog napretka, neizbežno vode ka tome da ćete biti otpušteni?”
„N-ne možete tako!” zavijala je profesorka Treloni, dok su joj se suze slivale niz lice ispod ogromnih naočara. „N-ne možete da me otpustite! O-ovde sam već šesnaest godina! H – Hogvorts je m-moj d-dom!”
„Bio je vaš dom,” reče profesorka Ambridž, a Hari se zgrozi kad vide kako se njenim žabolikim licem razliva užitak dok posmatra profesorku Treloni kako polako pada, nekontrolisano jecajući, na jedan od svojih kovčega. „Do pre sat vremena, kada je ministar magije potpisao naredbu o vašem otpuštanju. Sada, budite ljubazni i napustite ovu Dvoranu. Brukate nas.”
Kada je otkrila kako voli da kažnjava učenike
Ambridžino poimanje prihvatljivog kažnjavanja bilo je u najmanju ruku varvarsko. Njeno „specijalno pero” bilo je ništa drugo do instrument mučenja. Bilo je teško gledati koliko se radovala nanoseći fizičku bol učenicima koji su joj bili povereni. Kao profesorka, imala je autoritet – što je celu situaciju činilo još gorom.
Ona ode do stola, sede za njega i nagnu se nad gomilu pergamenta koji su ličili na sastave koje je trebalo da oceni. Hari pridiže oštro, crno pero, a zatim shvati šta nedostaje.
„Niste mi dali nikakvo mastilo,” reče.
„Oh, mastilo ti neće trebati,” reče profesorka Ambridž, s tanušnim prizvukom smeha u glasu.
Hari prisloni vrh pera na pergament i napisa: Neću više da lažem. On gotovo izgubi dah od bola. Reči se pojaviše na pergamentu, ispisane, kako bi se činilo ,sjajnim crvenim mastilom. Istovremeno, reči su se pojavile i na nadlanici Harijeve desne šake, urezane u njegovu kožu kao da ih je ispisao skalpelom – ali dok je gledao u sjajnu posekotinu, koža ponovo zaceli, ostavivši mesto gde su slova bila ispisana malo crvenijim nego pre, ali potpuno glatkim. Hari se osvrnu ka Ambridžovoj. Ona ga je pomno posmatrala, izvivši svoja široka žablja usta u osmeh
Kada je bila spremna da baci Neoprostivu kletvu na učenika
Činjenica da je Ambridžova uopšte razmatrala upotrebu Bolne kletve na Hariju bila je – neoprostiva. Ovaj trenutak ne samo da je pokazao koliko joj je moralni kompas zakazao, već je i otkrio da je ona bila ta koja je poslala Dementore na Harija tokom letnjeg raspusta. Za osobu opsednutu pravilima, bila je više nego voljna da ih krši zarad svojih ciljeva.
„Bolna kletva će ti valjda olabaviti jezik,” reče Ambridžova tiho.
„Ne!” vrisnu Hermiona. „Profesorka Ambridž… to je nezakonito!”
Ali Ambridžova nije obraćala pažnju na nju. Na njenom licu pojavi se ružan, požudan, uzbuđen izraz kakav Hari nikada ranije nije video. Ona podiže štapić.
„Ministar ne želi da Vi kršite zakon, profesorka Ambridž!” vrisnu Hermiona.
„Ono što ne zna Kornelijusa ne može uznemiriti,” reče Ambridžova, koja je sada lagano dahtala upirući štapićem u razne delove Harijevog tela, očito pokušavajući da odluči gde bi ga najviše zabolelo. „Nikada nije saznao da sam naredila dementorima da napadnu Potera prošlog leta, ali je, svejedno, bio očaran što je dobio priliku da ga isključi.”
Način na koji je govorila o Hagridu
Ambridžin prezir prema polutanima bio je odvratan. Naročito je bila surova prema Hagridu, a njena zlobna ličnost posebno je dolazila do izražaja svaki put kada bi govorila sa njim ili o njemu. U glavi i dalje čujemo otrov u njenom glasu kada ga je nazvala „velikim polutanskim mamlazem”.
„Sakriveno je u Hagridovoj kolibi, je li?” reče Ambridžova radoznalo Hariju u uvo.
„Naravno da nije,” uzvrati Hermiona pakosno. „Hagrid bi mogao nehotice da ga aktivira.”
„Da,” reče Ambridžova, čije je uzbuđenje izgleda sve više raslo. „Da, taj veliki polutanski mamlaz svakako bi mogao to da učini.”
Kada je otkriveno šta je držala na vratima kancelarije u Ministarstvu magije
Ovaj momenat nam je preokrenuo stomak. Ludooki Ćudljivko je ubijen, a Ambridžova je nekako došla u posed njegovog magičnog oka i postavila ga na svoja vrata – na uvid svima. Potpuno razumemo Harijev bes – njeno nepoštovanje prema drugom ljudskom biću i bivšem kolegi bilo je grozno.
Veštica pogleda u pravcu lakiranih vrata od mahagonija, koja su gledala na prostoriju punu pamfletopisara. I Hari pogleda tamo, a bes se uskomeša u njemu poput zmije. Tamo gde se na vratima Normalaca obično nalazi špijunka, u drvo je bilo usađeno bistro, okruglo oko s jarkoplavom zenicom; oko koje je bilo zapanjujuće poznato svakom ko je poznavao Alastora Ćudljivka.
Kada je postala šefica Komisije za registraciju čarobnjaka normalskog porekla
Ova pozicija kao da je bila stvorena za Ambridžovu. Bila je to Dolores u svom najgorem izdanju – gde je mogla slobodno da se hrani svojom moći i zloupotrebljava je bez posledica. Način na koji je podrugljivo ispitivala čarobnjake normalskog porekla terao nam je jezu niz kičmu.
„Danas, po Vašem dolasku u Ministarstvo, oduzet Vam je štapić, gospođo Katermol,” govorila je Dolores Ambridž. „Osam i tri četvrt inča, trešnjevina, sa središtem od dlake iz repa jednoroga. Da li prepoznajete ovaj opis?”
Gospođa Katermol klimnu glavom, brišući oči rukavom.
„Možete li nam, molim Vas, reći kojoj ste veštici ili čarobnjaku uzeli taj štapić?”
„U – uzela?” zajeca gospođa Ketermol. „Nisam ga n-nikome u – uzela. K – kupila sam ga kad sam imala jedanaest godina. On… on… on… me je sam izabrao.”
I zaplaka se jače nego ikad. Ambridžova se nasmeja mekim, devojačkim smehom koji u Hariju probudi želju da je napadne. Nagnula se preko ograde, da bolje osmotri svoju žrtvu, a nešto zlatno na njoj takođe se zaljulja u vazduhu: medaljon.
I Hermiona ga je videla i ote joj se kratak pisak, ali Ambridžova i Jaksli, i dalje ustremljeni na svoj plen, behu gluvi za bilo šta drugo. „Ne,” reče Ambridžova, „ne, neće biti, gospođo Ketermol. Štapići biraju samo veštice i čarobnjake. Vi niste veštica. Imam ovde Vaše odgovore na upitnik koji Vam je poslat… Mafalda, dodaj mi ih.”
Da li se slažete sa izborom najbezosećajnijih trenutaka Dolores Ambridž? Ili možda mislite da smo neki propustili? Pišite nam!
