Portreti u Hogvortsu mogu da govore i da se kreću iz slike u sliku. Oni se ponašaju prema svom liku. Međutim, stepen do kojeg mogu da komuniciraju sa onima koji ih gledaju ne zavisi od veštine slikara, već od moći čarobnjaka ili veštice koja je naslikana.
Kada je magični portret napravljen, veštica ili čarobnjak-umetnik na njega bacaju magiju da bi on mogao da se kreće. Portret može da izgovara neke od najpoznatijih fraza koje je naslikana osoba govorila i imitira njeno uobičajeno ponašanje. Na primer, Ser Kadoganov portret uvek izaziva ljude, pada sa konja i ponaša se neuravnoteženo, jer se on takav učinio čarobnjaku koji ga je slikao. Portret Debele Dame i dalje voli dobru hranu, piće i bezbednost, iako je prava Debela Dama odavno mrtva.
Međutim, nijedan od ova dva portreta ne bi mogao da ima detaljan razgovor o komplikovanijim delovima svoga života: portreti su i metaforički i bukvalno dvodimenzionalni. Portreti su samo predstavljanja pravih osoba, onakvim kakve ih je umetnik video.
Neki magični portreti mogu da komuniciraju sa živim svetom značajno više. Direktori i direktorke obično budu naslikani pre svoje smrti. Kada su portreti završeni, direktor/direktorka ih uzimaju i drže zaključane, i redovno ih posećuju (ako žele) da ih nauče kako da ih imitiraju, dajući im razne uspomene i znanja koji mogu poslužiti drugim direktorima koji će ih naslediti u nadolazećim vekovima.
Dubinu znanja koje neki portreti direktora imaju ne zna niko osim trenutnog direktora i nekolicine učenika koji su shvatili da uobičajena dremljivost portreta u prisustvu posetioca nije nužno iskrena.
